• Slađana Stanišić

Svi imamo neke planove za budućnost. Planiramo i već vidimo negde sebe.

Nije to neki detaljan plan, već okvirno mi to uradimo. Postavimo neke okvire, kojih se pridržavamo uz sitna odstupanja, ali imamo neki pravac, kojim se kroz život krećemo.

Naprimer : Gradimo porodični ili partnerski odnos ili razvijamo neki poslovni projekat, uspešan smo sportista… i dogodi se nešto, neki događaj koji nam uruši sve ono u šta smo se mi investirali (izda nas partner, propadne nam posao ili neki dožive neku saobraćajnu ili drugu nesreću koja promeni kvalitet života osobe i njegove okoline…). I šta onda ?

Naši planovi padaju u vodu.

Izmakne nam se tlo pod nogama (ground) i više nema ničega. Do tada puno polje raznih elemenata (iskustava, samopodrške, podrške, planova, spokoja, mira, svakodnevnice, rutine…), odjednom u sekundi postaje prazno. Nema slika u kojima smo sebe videli, nema učestvovanja u životu, na način na koji smo planirali.  Jedno teško i zastrašujuće mesto za pojedinca.

Čak i kada je spoljašnja podrška tu, prijatelji, roditelji, partneri… mi u takvim, za nas šokantnim trenutcima, ne umemo da je primimo. Osećamo se usamljeni.

Emocije se mešaju. Čas smo besni, čas ljuti, čas uplašeni. Javljaju se pitanja: ZAŠTO SE MENI OVO BAŠ DEŠAVA ? ŠTA SAM JA SKRIVIO ILI SKRIVILA ? Često radi okoline se pravimo da smo jaki, stabilni i borbeni (a u tom trenutku subjektivni osećaj nam je, da ne možemo dalje i da je preteško). Sa svojom organizacijom misli pokušavamo da tu nešto reorganizujemo ali teško nam ide.

“ALI NEKO JE IMAO DRUGE PLANOVE ZA NAS”.

Ovo je mesto KREATIVNE ADAPTACIJE na novonastalu situaciju. Potrebno nam je da se što je brže moguće sakupimo(lako je to reći, naravno). Međutim, to sakupljanje je proces koji traje i tranzicija kroz koju je neophodno da prođemo. To jeste razvojna kriza.

Na ovakvim razvojnim mestima imamo dva puta: da uđemo u autodestrukciju ili da PORASTEMO.

Autor: Slađana Stanišić

Mr. psiholog i Geštalt psihoterapeut