Niko nije ništa. Svako je nešto. Ono što nam je potrebno je druga osoba koja će da vidi šta mi radimo, a možda baš ona nedostaje. Možda bi trebali da pronađemo tu osobu, da pronađemo pravu podršku.

Nekada nismo svesni svoje vrednosti ili je poništavamo ili je umanjujemo, jer smo navikli na taj način organizacije svoje ličnosti. Kako smo došli na taj obrazac i preuzeli ga, odgovor leži u našoj pozadini.

Prekidamo kontakt sa sobom na način što aktiviramo mehanizme odbrane i na taj način štitimo sebe od nečega ili nekoga. Prekidamo kontakt da bismo se zaštitili od bola i to je nama ljudskim bićima svima zajedničko. To je naša spontana reakcija koja nam je data od rođenja kada nas sredina preplavljuje.

Zbog te zaštite mi se osećamo sigurno, to nam obezbeđuje poznatost. To nas dovodi u komfor zonu i čini nam da ne rastemo i da se ne razvijamo. Kada taj sistem postane, sistem koji nas zaustavlja, to nam postaje problem i onda mi imamo simptom. Prekinut kontakt nam formira osećaj nedovršenosti, neuspešnosti i zadovoljstvo izostaje.

Ono što je bitno je da u terapiji otkrijemo na koji način prekidamo kontakt da to vidimo i da smo u mogućnosti da uspostavimo novi kreativni odnos sa sredinom.

Ponekad smo usamljeni i dajemo našu ljubav osobama koje nam ukažu bar malo pažnje u početku, vezujemo se za njih, a one su naš pogrešan izbor. Trebali bi upoznati sebe na način da znamo šta nam treba i šta nas interesuje i ne dozvoliti nikom da nas u tome remeti.

Svaki odnos koji na nama ostavlja osećaj iscrpljenosti, uniznosti, bezvrednosti, osećaj da nam je energija isisana, osećaj da nas neko preplavljuje ili da je previše udaljen u psihološkom smislu je za nas toksičan odnos. To ne moraju biti samo naši partneri, mogu biti i naši roditelji, deca, prijatelji…

Šta god da uradite za te osebe neće biti “dovoljno dobro”, nikada neće ni biti. Pokušaće da vas izoluju od drugih ljudi, kako ne bi ste imali podršku od njih u trenucima kada vam je svega dosta.

Uz takve osobe osećate se poništeno. Često preuzimaju vaše uspehe i pripisuju ih sebi. U društvu će vas spuštati kroz opasku “šalio sam se”, a ustvari nije. Govoriće vam da to što radi-radi isključivo za vaše dobro. Govoriće vam da vas vole, ali ustvari oni vole samo sebe.

Pred okruženjem i prijateljima toksične osobe će se pretvarati da su idealne, tako da kada odlučite da ih ostavite drugi će vas pitati “zar samo takvog čoveka da ostaviš ?”.

Kada konačno odlučite da se udaljite od takve osobe, ona se umiri, počne da vam ukazuje pažnju, ljubav, dok vas ne pridobije, a onda počinje krug ispočetka. Često se za ovakvu vrstu odnosa kaže da je kokainska veza.

Granica kontakta je dobra kada mi jasno razlikujemo svoje potrebe od potreba i želja drugih. Pomoću granica kontakta formiramo sopstveni identitet, našu ličnost u odnosu na druge. Mi ovde govorimo o psihološkom graničnom prostoru koji je probijanjem granica ugrožen ili je pak prazan ukoliko su nam neke osobe nedohvatljive.

Bitno je da imamo svesnost kako kontaktiramo sa sredinom tj. na koji način učestvujemo u kreiranju atmosfere između. Ono na šta možemo da utičemo i promenimo je samo kako se mi ponašamo tj. kako mi stajemo na granicu kontakta sa sredinom.

Često u kontakt polazimo iz naše pozicije, ne primećujući ili ne uvažavajući poziciju drugog i u startu pravimo prepreku za kontakt. Osnovni pokazatelj da li smo spremni za kontakte koji nisu manipulativni, jeste da li umemo da slušamo drugu stranu. Kontakt sa sobom podrazumeva dobro poznavanje raznih delova svoje ličnosti. Najveći broj nesporazuma u komunikaciji sa drugima je kada nismo svesni nekih nepoželjnih osobina. Naše osobine sa kojima nismo u kontaktu otkrivamo kod drugih ljudi i njihovo ponašanje tumačimo u skladu sa našim osobinama.

Mi ne možemo potpuno realizovati sebe bez odnosa sa drugima, s tim što drugi nisu samo osobe, nego i druga bića, kao i naš odnos prema stvarima i okolini. U dubini našeg bića, naše duše postoji potreba da mi sve delimo sa drugima: naše misli, dela, ogledamo se u drugima i tako spoznajemo sebe. Odnosi sa drugima nas usrećuju, ali i izazivaju patnju, bol i to ponovo razmenjujemo sa drugima.

Prostorno distanciranje je kada ljudi i životinje imaju potrebu za ličnim prostorom. Sem fizičke distance, mi ovde govorimo i o psihološkom graničnom prostoru. Ono što se dešava na granici kontakta nije jednostavno, već je uvek interakcija između osobe i određenih elemenata u njegovom okruženju. Kontaktiranje naše zavisi od konteksta iz koga dolazimo, pa nećemo u istim situacijama isto reagovati.

Često volimo da plivamo u poznatome, našoj zoni komfora, tu nam je sve poznato, ali tu nema rasta i razvoja. Izloženost stresu na poslu nam doprinosi osećaju izgaranja, odnosno osećaju da smo istrošeni, osiromašeni. Ne dešava nam se ništa što je kreativno i u čemu bi smo kreirali i uživali, već radimo poslove koje moramo, a pritom ih je previše. Imamo osećaj nezavršenosti.

Šta nam je sa poljima koja su takođe bitna u našim životima, osim poslovnog polja. Bitno nam je polje unutrašnjih doživljaja, polje partnerskih odnosa, kontekst porodičnih odnosa, kontekst prijateljskih odnosa, obično ona budu skrajnuta ili malo zapostavljena. Tada je naša celovitost ugrožena.

Da bi postojao balans između uzimanja i davanja potrebno je da postoji način kada mi znamo da uzmemo nešto za sebe. Ne mora to da bude materijalna nadoknada, može biti i nematerijalna.

Ako mi sebe damo u nekom poslu maksimalno, pitanje je kako smo se nahranili iz njega ? Šta smo mi to dobili, naša ličnost da poraste? Rast proizilazi iz dozvole da se kreativno izrazimo i adaptiramo na novonastalu situaciju.

Kada je burnout u pitanju kreativnost je obuzdana, a za prilagođavanje na novonastalo nije moguće, jer nema mesta odati sebi počast za postignuto. Ne dozvoljava se integracija novih iskustava, već se trči stalno u nova i što je najgore ne vidi se taj prostor za ostajanje sa sobom gde bi usledila pitanja „Šta meni zaista treba?“.