25. Januar 2025.
Potreba za stabilnošću ne postoji samo u fizičkom smislu, telesnom. Potrebna nam je i psihička ili psihološka stabilnost kako bi smo se osećali podržano, zdravo, zadovoljno.
Svako naše iskustvo možemo zamisliti kao jedan ovaj korenčić koji raste i razvija se. Koji postaje sve veći i deblji i kome se pridružuju milioni srednjih i malih žilica. Svako novo iskustvo čini da mi rastemo.
Ono što zaustavlja naš rast i razvoj su otpori koje kreiramo kako ne bi ulazili u nešto što nama nije poznato. Lakše je plivati u zoni komfora, tu nema iznenađenja. Noviteti ipak od nas iziskuju neku vrstu dodatnog angažovanja.
Što nam je koren jači i razgranatiji osećamo se bezbednije.
Otpori kreiraju zastoj (Impass) i tu su kako bi nas štitili od mogućeg neuspeha. Tu nam je ok, ali tu nema rasta i razvoja. Rast dolazi kada se susrećemo upravo sa novim preprekama i izazovima. Oni su postavljeni ispred nas kako bi smo pronašli rešenje za njih. Kako bi smo pronašli bolju podršku sa kojom bi ušli u njihovo rešavanje. Kako bi se upoznali i susreli sa nekim drugim ljudskim bićima.
Otpori i kasnije zastoj se javljaju kao produkt anksioznosti.
Strah od nepoznatog kod nekih je toliko veliki da ih i čitav život drži na istom razvojnom mestu.
Neki ljudi imaju običaj da kažu „ ja se nisam uopšte promenio, a njega ne mogu da prepoznam “.E pa upravo je u tome problem.
Nismo mi nezadovoljni što se „on“ promenio, nego što smo „mi“ u stagnaciji i blokiramo svoj razvojni put.
Ovu pojavu često vidimo kada se partneri koji su se do juče voleli, polako razmimoilaze. Ne retko usledi razvod ili se jednostavno udalje.
Do takvih situacija ne dolazi odjednom, već se to dešava jedan vremenski period, a da oni to nisu ni primetili.
Autor teksta:
Slađana Stanišić
