09. Mart 2025.
Radionica ” Atmosfera u radnom okruženju” odigrala se u veoma lepoj atmosferi zahvaljujući učesnicima koji su se povezali kako sa sobom, tako i sa drugima u grupi. 
Zaključak sa kojim smo odlazili sa radionice prolamao se kroz paralelni proces. Nemoguće je doći u radno okruženje (koliko god bi mi to želeli), bez onoga što nosimo iz svoje pozadine, a to je naš privatan život.
Takođe smo uvideli koliko malo znamo o osećanjima jedni-drugih i da kada istinski saznamo šta se tom drugom dešava u mogućnosti smo da se povežemo sa njim. Empatija nije u nedostatku, samo kao da ne postoji mesto gde ćemo iskreno pokazati, šta nam se stvarno događa. Mesto gde sve maske padnu i pojavi se ljubav. Ljubav kao znak prisutnosti za drugog, ljubav kao znak naše ljudskosti. 
Upravo se to dogodilo. Obuvši tuđe cipele mogli smo da pružimo iskrenu podršku i da to pojedinac oseti i ponese se sobom. Podrška koja je ne procenjiva i deljenje da se i drugima događaju ili su se događale slične stvari, možda i mnogo gore.
Uvideli smo i to da nam se i trenuci sreće često događaju, ali da mnogo duže (vremenski) ostajemo sa tugom, nego sa trenucima sreće. Introjekt “Ako ti je sve dobro, ubaci bar kamenčić u cipelu da te žulja”.
Kroz vežbe radili smo na povezivanju sa sobom, sa drugima i na granicama kontakta.
Većini nas način na koji reagujemo je uglavnom da nam je uvek neko drugi kriv za naše stanje ili za ono u čemu se nalazimo. Na radionici je akcenat bio na tome KAKO MI UČESTVUJEMO U KREIRANJU ATMOSFERE , koja je naša odgovornost za to šta nam se dešava.
Radili smo na razdvajanju i razumevanju :
-Kada nešto zavisi od nas ?
-Kada nešto zavisi od drugih ?
-Kada su granice kontakta sa drugima dobre ?
Dobre su:
ONDA KADA MI JASNO RAZLIKUJEMO SVOJE POTREBE OD ŽELJA DRUGIH.
