10. Februar 2025.
Svaki naš kontakt sa sredinom odvija se na granici kontakta ili dodira.
Granica kontakta je dobra kada mi jasno razlikujemo svoje potrebe od želja i potreba drugih.
Na osnovu toga kako i koliko smo dobri u uspostavljanju granica mi formiramo sliku o sebi. Tako formira mo sopstveni identitet. Uviđamo sopstvenu ličnost u odnosu na druge.
Prostorno distanciranje je kada ljudi i životinje imaju potrebu za ličnim prostorom. Ako neko stoji blizu nas, a tu mu nije mesto, nama je neugodno. Naše potrebe za prostorom su zasnovane kako na kulturi tako i na ličnoj sklonosti.
Sem fizičke distance, mi ovde govorimo i psihološkom graničnom prostoru.
Kada nam je neko preblizu, osećamo da nas preplavljuju svojim sadržajem, da uplivava u naš prostor. Tada osećamo da nam nije dobro, ali takvo stanje teško definišemo. Osetimo da nas telesno guši, da smo stegnuti ili da smo napeti.
Sa druge strane postoje situacije da nam je neko u psihološkom prostoru predaleko, da ne možemo da dopremo do njega. Često se ovakav vid komunikacije pojavljuje u odnosima roditelj-deca ili u partnerskim odnosima. Tada imamo osećaj da nam je neko kilometrima daleko ili da „pričamo zidu“.
Ono što se dešava na granici kontakta nije jednostavno, već je uvek interakcija između osobe i određenih elemenata u njegovom okruženju.
Ne poznavanje sopstvenog psihološkog prostora, koji je subjektivni osećaj pojedinca, nam određuje kakav kvalitet života živimo.
Postavljanje granica se uči kroz psihoterapijski rad i omogućava nam bolji kontakt sa drugima i okolinom.
Autor teksta: Slađana Stanišić
