Ponekad nam je teško da pustimo ljude sa kojima smo godinama delili vreme, razgovore, iskustva i važne trenutke. Postoji nostalgija za onim što smo nekada imali, za bliskošću koja nas je povezivala i za uspomenama koje su ostale iza nas. Zato se često trudimo da održimo odnose koji više ne odgovaraju onome što danas jesmo i u kom pravcu želimo da se razvijamo.

Ali ljudi se menjaju. Menjaju se njihova interesovanja, vrednosti, potrebe i pogledi na život. Menjamo se i mi. Ponekad shvatimo da više ne idemo istim putem, da nas ne raduju iste stvari i da razgovori koji su nas nekada povezivali više ne donose onu bliskost i razumevanje koje su nam potrebni.

I to je u redu.

Ne moramo da se raziđemo u svađi da bismo se udaljili. Ne moramo nekoga da proglasimo lošim da bismo priznali da nam više ne odgovara isti odnos. Dovoljno je da prihvatimo da svako od nas ima pravo da bira svoj put, da raste sopstvenim tempom i da traži ono što mu je u određenom periodu života potrebno.

To ne znači da ono što smo imali nije vredelo. Naprotiv, neki odnosi su bili dragoceni baš u vremenu u kojem su postojali. Dali su nam iskustva, naučili nas nečemu o sebi i drugima i ostavili trag u našem životu. Možemo biti zahvalni za to, bez obaveze da zauvek ostanemo na istom mestu.

Možda ćemo se nekada ponovo sresti, u nekoj drugoj životnoj fazi, sa novim iskustvima i drugačijim pogledima na svet. A možda ćemo samo sačuvati lepe uspomene i nastaviti dalje, svako svojim putem.

Važno je da razumemo da puštanje starih odnosa ne znači da ostajemo bez ljudi, već da sebi dozvoljavamo da upoznamo one sa kojima danas možemo da se povežemo na drugačiji, dublji i autentičniji način.

Kada se predugo držimo onoga što nam je poznato, ponekad ne primećujemo da time zatvaramo vrata novim prijateljstvima. Iz straha da nekoga ne izgubimo, možemo propustiti priliku da upoznamo ljude uz koje ćemo se osećati prihvaćeno, inspirisano i slobodno da budemo ono što jesmo.

Zato je važno da razvijamo poverenje u život, ali i u sebe. Da verujemo da bliskost ne mora da se završi sa jednim odnosom i da ljudi koji nam odgovaraju mogu doći u različitim periodima našeg života.

Dozvolimo sebi nove kontakte, razgovore, iskustva i prijateljstva. Budimo otvoreni za ljude koji nas podstiču da rastemo, koji se raduju našem razvoju, sa kojima možemo da razmenjujemo ideje, da budemo iskreni i da se međusobno podržavamo.

Ne moramo da ostanemo u odnosima koji su nam postali tesni samo zato što su nam nekada bili bliski.

Život se ne zaustavlja na ljudima koje smo upoznali do sada. Pred nama su još susreti, prijateljstva i odnosi koji tek treba da se dogode.

Ponekad je potrebno da otpustimo ono što je bilo kako bismo napravili prostor za ono što može da bude.

Pustiti ne znači odbaciti. Znači prihvatiti da se putevi menjaju, sačuvati zahvalnost za ono što smo imali i imati hrabrosti da verujemo u ono što tek dolazi.

Jer zaslužujemo odnose u kojima se osećamo živo, viđeno, prihvaćeno i podržano. Odnose koji nas ne iscrpljuju, već nas hrane, obogaćuju i podsećaju da i dalje imamo mnogo toga da podelimo sa drugima.

Autor: Slađana Stanišić geštalt psihoterapeut