12. Jul 2025.
Kraj kao početak i mesto za rast i razvoj
Kada ka nečemu stremimo mi obično imamo CILJ ka kome se krećemo. Kada dostignemo nešto u šta smo verovali i šta smo želeli, mi osećamo neku vrstu dovršavanja, što se u Geštalt psihoterapiji zove završetak CIKLUS KONTAKTA.
Na tom putu trebalo bi da smo zadovoljni onim što smo uradili i postigli, jer smo ciljeve dostigli za našu dobrobit, ali ne samo za našu, već i za dobrobit grupa i onih oko nas, pogotovu nama bliskih osoba. Energiju zadovoljstva širimo u prostoru i to utiče na našu okolinu. Nekoga frustriramo i tako ga pokrećemo, a nekome služimo za primer kao podrška, da se pokrene.
Kada se previše investiramo u nešto, mi to baš ne želimo lako da pustimo, iako to više nije hranljivo za nas. Mi se čvrsto držimo za to i tada to nešto, što je do juče bilo hranljivo , danas za nas postaje teret, preokupiranost i mesto zastoja. Baš na tom mestu se prikaže OTPOR. Otpor ka ulasku u nešto novo, nešto što zahteva ponovno investiranje nas, ali sada nas sa našim nadograđenim kapacitetima.
Da bi smo znali kada je KRAJ, moramo da napravimo kontakt sa sobom, da osetimo kada je nečega ili nekoga previše i da budemo svesni da smo u tom iskustvu dobili maksimum, iz koga smo mogli da se nahranimo emotivno. Da shvatimo da ZAVRŠETAK nečega je POČETAK nečega. Da se radujemo početcima i da se radujemo uspešnim i neuspešnim projektima našeg života. Zašto ? Pa upravo zato jer na tim mestima UČIMO, RADIMO I NADAMO SE.
Međutim, ta mesta su upravo mesta za anksioznost, ukoliko nismo integrisali prethodna iskustva, ukoliko ih nismo utelovili i ukoliko nemamo dovoljno unurašnje i spoljašnje podrške. Ukoliko naša kreativna adaptacija nije dovoljno razvijena, koja uz nas stoji kao neki mehanizam zaštite, mi ćemo se bojati šta nas tamo ček u tom nepoznatom prostoru u budućnosti. Ustvari, plašiće nas to, što ne znamo ishod toga, u šta smo se upustili.
Ukoliko smo slobodni da kreiramo, odnosno da se na kreativan način prilagodimo novonastalim situacijama, mi ćemo osetii radost i izraživački deo sebe i tako ulazimo u prostor koji OSVAJAMO. Ono što je podržavajuće je da mi taj prostor ne moramo odmah i sad da osvojimo, da sve završimo odmah, već da budemo svesni da smo mi ti koji određujemo brzinu kretanja kroz njega i intenzitet naših osećanja i učešća u njemu.
NOVO ZAHTEVA DESTRUKCIJU STAROG, ILI NEKADA I REKONSTRUKCIJU. Ono što je sigurno da novo zahteva promenu u odnosu na staro.
NEKA NOVA „JA“, NEKI NOVI „TI“, NEKI NOVI „MI“.
Autor: Slađana Stanišić Mr Poslovni psiholog i Geštalt psihoterapeut
