12. Februar 2025.
Otporom se smatra svaka smetnja kretanju ka razvoju ličnosti.
Uprkos iskrenoj želji za promenom, ona se nedešava. Klijent zna da bi trebalo, ali ne ide. Na primer, u školi su nam govorili da sedimo i stojimo pravo, ali nešto nam ne dozvoljava da telo stalno držimo u tom položaju. Iako znamo da tako treba (Kepner, 1997), mi vremenom ramena blago, postepeno povlačimo i povijamo prema napred i nadole.
Otpori pripadaju nama, oni nisu ničiji, već naši. Upozoravaju nas da se opiremo kontaktu i onom što jeste.
Osveštavanjem otpor nestaje, jer ne možemo u isto vreme biti u kontaktu s onim što jeste i opirati se tome.
Trapeut se selektovanjem fokusira tačno na jedan identifikovan otpor i radi na njemu. Znači rad na otporu, koji može biti u različitom obliku verbalnom, telesnom je vrlo konpleksan.
Rad sa otporom
Umesto pokušavanja da se otpor otkloni, bolje je fokusirati se na njega(Polster,1974), jer uzaludan je pokušaj da se on otkloni. Osoba kakva je bila pre njegovog nastajanja, nikada više neće postojati. To je bilo u prošlosti. Osoba kakva je „sad i ovde“ i pred nama je sasvim nova, drugačija, jedinstvena.
Osoba raste kroz otpore, kroz njihovo osveštavanje.
Za terapeuta je u svakom slučaju jedini put da klijenta prihvati takvim kakvim jeste, ističući ono što postoji, tako da postane energizovani deo karaktera individue, umesto mrtvog bezličnog bedema.
Tekst: Slađana Stanišić
