23. Mart 2025.
Često se kao figura klijentima pojavi anksioznost, koju donesu na terapiji, a u pozadini koja je uslovila njeno pojavljivanje, javi se razlog koji nije jasan našim klijentima.
U poslednje vreme na supervizijama terapeuta, sve češće, kao uzrok izranja odnos roditelji – deca.
RODITELJI – DECA
U razvojnoj fazi kada deca odrastaju i odvajaju se od porodičnog gnezda, ne postoji podrška koja dolazi iz sebe(unutrašnja podrška), spoljašnja se gubi (sada moram sam), jer se osamostaljujem i tu nastaje prostor za kreiranje anksioznosti.
Separacija je neophodna za rast i roditeljima i deci, ali je u isto vreme i bolan proces za obe strane.
Roditeljima i jeste zadatak da svojoj deci daju alate i krila i da im dozvole da odlete u svet. Međutim, ako dete nije spremno i podržano od sebe, a vreme je prošlo (odraslo je) za njega taj svet izgleda zastrašujuće, nepodržano i uliva mu ogroman strah.
POJAVLJUJE SE STRAH OD BUDUĆNOSTI.
Česta su pitanja: Šta me tamo čeka? Šta će sada biti? Kako ću ja ?…
NE RUKU IM NE IDE NI VREME STALNIH INOVACIJA KOJE DANAŠNJICA DONOSI.
Ono što se takođe pojavljuje u ovom periodu je da se mladi pronalaze u svojim potrebama i željama. Tada dolazi do unutrašnjeg konflikta svojih potreba i želja i onih, koje nam roditelji daju (one za koje misle da su najbolje za nas). Ponekad su naši roditelji toliko uporni i naporni u davanju, a da ni ne predpostavljaju šta detetu uzimaju prevelikim davanjem.
Sem toga protok vremena se događa. Naša deca se neće baviti poslovima kojima smo se mi bavili. Često se ni ne razumemo u novu tehnologiju, niti uspevamo da je pratimo. Ne razumemo se ni u nove poslove, a ipak se dešavaju.
Ako ti ja sve završim i pomažem u upisu, popunjavanju papira itd., šta ti uzimam ? Pa, uzimam ti iskustvo koje će ti koristiti nekada, kada ti zatreba. Pritom ti šaljem i neverbalnu poruku “nisi ti sposoban”, neka ja ću. A i uzimam ti zadovoljstvo da si nešto postigao. Znači u startu ti uzimam osamostaljivanje.
Roditeljsko preveliko davanje ide iz potrebe roditelja da nešto puste. Nama ljudskim bićima i jeste teško, preteško da pustimo ono u šta smo se previše investirali.
Kako da pustimo sada decu ? S čim ću ja sad da popunim svoje vreme? Sa čim ći ja da se sada bavim, a da sebe investiram istim intenzitetom koji sam to činila sa decom ?
Traži se adekvatna zamena.
Sada bi ponovo mi roditelji trebali da pronalazimo svoj smisao, ali kako ?
Sad ponovo treba da vršljam po sebi, šta mi je potrebno ? A to je baš teško.
Ne retko se dešava da se brakovi razvode posle 20-30 godina. Ono što ih je držalo u porodičnom prostoru je bila organizovanost oko izvođenja dece na put. Smisao se izgubio, jer su ptići poleteli i šta sad ? 
Nažalost nekim roditeljima, umesto da se raduju, ostaje jedna velika praznina u kojoj se ne snalaze. Tu energiju deca osećaju i može često da bude razlog za njihov ne rast, već za njihovo zaustavljanje.
Ono što mi možemo kao roditelji, je da im damo OSNOVU, na koju će da se nadograđuju. Možemo da im damo verovanje, da stalno treba da rastu i da im to bude podrška. Podrška da ih ne čeka nešto strašno “tamo negde”, nego da mnogo više mogu da uberu prelepih stvari za sebe na ovom svetu.
RAZMISLIMO !
