• Slađana Stanišić

Nešto što delimo sa našom porodicom je istorijat naše porodične loze. Naša istorijska povezanost je počela još pre našeg začeća.

Transgeneracijske traume se odvijaju na nesvesnom nivou, dok se ne osveste.

Kako to radimo?

Kroz nešto što se naziva „porodična lojalnost“ mi se povezujemo sa nekim predkom kojeg biramo na nesvesnom nivou. U takvim situacijama „to nešto“ osećamo kao da nama ne pripada. Jednostavno, dogodi se taj energetski čvor koji mi osećamo i ponašamo se u skladu sa tim, a da nismo učestvovali u nečemu.

Porodično polje kome i mi pripadamo, obično kontaminiraju prerano završeni mladi životi (smrti) u porodici, „ porodične tajne“ ili drugi događaji iz prošlosti.  Prazna mesta zauzmu neki članovi u porodici, a ono nije njihovo. To mesto kreira život u naslednom sistemu.

Kako to izgleda ?

Tako što postanemo (nesvesno ) odani, verni zaustavljenom članu i jednostavno ne ide nam ništa. Zaustavljamo sebe. „Kad on nije mogao da ide dalje-nećemo ni mi“. Stojimo na (konstalaciski) mestu koje nije naše. Emocije koje osećamo ne pripadaju nama.

Razrešavanjem unutrašnjeg konflikta i poroblema koji se definiše, raspetljava se veza koja je napravljena između nas i drugih, na način što svako odnosi ono što je njegovo. Postajemo svesni uzroka problema koji su nastali u našim životima i moguće je ugledati pravac u kojem se oni rešavaju, tu nastaje promena. Promenom nas, menjaju se drugi elementi u porodičnom sistemu tj. drugi članovi u porodici postaju drugačiji.

„Imam veoma jak osećaj da sam pod uticajem nečega što moji roditelji, babe i dede, ili čak njihovi roditelji nisu do kraja razrešili, pod uticajem pitanja na koja oni nikada nisu dali odgovor.Često sam imao utisak da unutar moje porodice postoji neka karma koja nije moja lična, a koja se prenosi sa roditelja na decu. Oduvek sam imao osećaj da sam morao da … dovršim, ili možda nastavim nešto što prethodne generacije nikada nisu dovršile.“

( Karl Jung: Sećanja, snovi, razmišljanja)