31. октобар 2026.
ANKSIOZNOST I NAPAD PANIKE – ZAŠTO SU DANAS SVE ČEŠĆA POJAVA?
Anksioznost se često javlja onda kada se u nama pokrene potreba za promenom, rastom, novim iskustvom ili ostvarenjem nečega što nam je važno. Želimo nešto da pokušamo, pokažemo, stvorimo, promenimo… I baš tada se pojavi pitanje: ŠTA AKO? Šta ako ne uspem? Šta ako me osude? Šta ako pogrešim? Šta ako ne dobijem podršku?
Tako, umesto da pratimo uzbuđenje koje nosi nešto novo, nesvesno počinjemo da hranimo strah. Povlačimo se, preispitujemo sebe i stvaramo prostor nesigurnosti. Na primer, imamo ideju koja je naša lična kreacija. Želimo da je predstavimo svetu, ali se odmah pojavljuju mogući komentari, kritike i tuđa očekivanja. Iako govorimo sebi da nas nije briga, u pozadini se bude ranija iskustva neuspeha, razočaranja i neprihvatanja. Tada ono što nismo uspeli postaje važnije od onoga što možemo. Gubimo kontakt sa sopstvenim potencijalima i, što je najvažnije, gubimo SAMOPODRŠKU.
Često svoju sigurnost previše oslanjamo na spoljašnje odobravanje, zaboravljajući da nam je unutrašnja podrška neophodna upravo onda kada je ne dobijamo od drugih. Anksioznost je često povezana sa strahom i neizvesnošću budućnosti. A mnogi od nas zapravo žive između PROŠLOSTI i BUDUĆNOSTI, ne primećujući da pritom propuštaju SADAŠNJOST.
Šta možemo da uradimo? Da prošlost ne potiskujemo, već da je razumemo i iz nje učimo. Da budućnost ne pokušavamo da kontrolišemo, već da joj pristupamo sa više poverenja. Da se vratimo sadašnjem trenutku i prepoznamo šta nam je sada potrebno. I možda najvažnije – da naučimo da budemo sebi podrška i onda kada nas drugi ne razumeju, ne odobravaju ili ne ohrabruju. Jer rast počinje onda kada prestanemo da tražimo garanciju da nećemo pogrešiti i počnemo da verujemo da ćemo, čak i ako pogrešimo, umeti da budemo uz sebe. Da ćemo se novonastaloj situaciji prilagoditi koristeći svoju kreativnu adaptaciju, koju imamo, a često je blokiramo.
Ne moramo da uklonimo svaki strah da bismo napravili korak napred. Anksioznost i napadi panike nemaju samo jedan uzrok. Mogu biti povezani sa stresom, ranijim iskustvima, načinom razmišljanja, telesnim reakcijama i različitim životnim okolnostima. ( Individualni pristup).Ne možemo uvek birati šta će se u nama pokrenuti, ali možemo učiti kako da budemo sebi podrška kada se to dogodi.
Slađana Stanišić geštalt psihoterapeut
