28. октобар 2026.
PROMENA POČINJE ONDA KADA PRESTANEMO DA NAPUŠTAMO SEBE.
Promeniti navike nije lako. Stari obrasci su duboko ukorenjeni jer nisu nastali bez razloga. Nekada su bili naš način da se zaštitimo, da budemo prihvaćeni, da izbegnemo odbacivanje ili da se izborimo sa okolnostima koje nismo umeli drugačije da razumemo. Problem nastaje kada ono što nas je nekada štitilo počne da nas ograničava. Zato nam je potrebna podrška — spolja, ali možda još više iznutra.
Samopodrška je sposobnost da ostanemo uz sebe i onda kada nam je teško, kada sumnjamo u sebe, kada pogrešimo ili kada se plašimo promene. Ne mora biti velika. Ponekad je dovoljna jedna drugačija odluka, jedno „ne“ tamo gde smo se ranije povlačili, jedno „da“ sopstvenim potrebama ili spremnost da pokušamo još jednom.Često zaboravljamo koliko snage, želja i potencijala nosimo u sebi. Zaboravljamo dete koje smo nekada bili — ono koje je maštalo, verovalo, želelo i radovalo se budućnosti. A onda su došla iskustva, razočaranja, tuđa očekivanja i strahovi. Malo-pomalo, počeli smo da se prilagođavamo, da odustajemo od svojih želja i da utišavamo delove sebe kako bismo sačuvali odnose, pripadnost ili osećaj sigurnosti. I jednog dana možda više ne znamo da li živimo život koji želimo ili život na koji smo se navikli.
Važno je da razumemo: drugi ljudi i životne okolnosti mogu uticati na nas, povrediti nas i pokrenuti naše sumnje. Ali njihov uticaj ne mora zauvek određivati naš odnos prema sebi. Ne možemo uvek birati ono što nam se dogodilo, ali možemo učiti da biramo šta ćemo od tog trenutka nadalje učiniti za sebe. I upravo tu počinje preuzimanje odgovornosti.
Ne tako što ćemo sebe kriviti za sve što smo prošli. Ne tako što ćemo se osuđivati zbog svojih slabosti ili pitati zašto ranije nismo bili drugačiji. Već tako što ćemo razumeti sebe, prihvatiti svoju prošlost i prestati da joj prepuštamo sve odluke o svojoj budućnosti. Jer preuzeti odgovornost ne znači priznati da smo krivi za ono što nas je slomilo. Znači prestati da čekamo da se prošlost promeni kako bismo sebi dozvolili drugačiju budućnost. Možda nismo odgovorni za sve razloge zbog kojih smo odustali od sebe, ali danas možemo biti odgovorni za to da li ćemo nastaviti da živimo u skladu sa tim odustajanjem.
Ne moramo odmah napraviti velike promene. Dovoljno je da počnemo da primećujemo gde sebe zanemarujemo, gde iz straha ćutimo, gde pristajemo na manje nego što nam je potrebno i gde sopstvene želje stalno ostavljamo za neki drugi put.Svaki put kada prepoznamo svoju potrebu i uvažimo je, gradimo poverenje u sebe. Svaki put kada napravimo mali korak uprkos strahu, učimo sebe da promena jeste moguća. Jer najdublja promena ne događa se onda kada postanemo neko drugi, već onda kada prestanemo da napuštamo sebe da bismo bili ono što drugi očekuju.
Možda je vreme da ponovo čujemo svoje želje, da probudimo zaboravljene potencijale i da sebi pružimo podršku koju smo toliko dugo tražili samo izvan sebe. Ne možemo promeniti sve što je bilo. Ali možemo promeniti način na koji se danas odnosimo prema sebi.I možda je upravo to najvažniji povratak u život — ne povratak na ono što smo nekada bili, već povratak sebi, sa svim iskustvima koja nosimo i sa odgovornošću da od ovog trenutka živimo svesnije.
Jer kada prestanemo da čekamo da nas neko spase, razume ili ohrabri da bismo napravili prvi korak, počinjemo da otkrivamo da podrška koju smo tražili nije samo nešto što treba da dobijemo od drugih. Ona je i odnos koji možemo da izgradimo sa sobom. A taj odnos može promeniti sve što dolazi posle.
Slađana Stanišić geštalt psihoterapeut
