11. новембар 2026.
KADA IZBOR PARTNERA POSTANE LJUBAVNI PROMAŠAJ?
Zašto toliko ulažemo u neke veze, trudimo se, popuštamo, razumemo i opravdavamo, a ipak se ništa ne menja? Svaki neuspeh veze doživljavamo kao novo razočaranje, ali ponekad i kao potvrdu da nešto sa nama nije u redu. Kao da nismo dovoljno dobri, dovoljno strpljivi ili nismo dovoljno voleli.
A možda problem nije u tome koliko dajemo, već u tome koga biramo. Često se nesvesno vezujemo za partnere čije nas osobine i ponašanja podsećaju na odnose koje smo imali sa roditeljima. Ono što nam je nekada bilo poznato, čak i kada je bilo bolno, u odraslim odnosima može nam delovati kao nešto prirodno i prepoznatljivo. I tu počinje naš nesvesni pokušaj da promenimo prošlost. Ono što nismo mogli da dobijemo od roditelja, pokušavamo da dobijemo od partnera. Nadamo se da ćemo, ako budemo dovoljno strpljivi, požrtvovani i puni razumevanja, konačno dobiti ljubav, prihvatanje i potvrdu za kojima smo nekada čeznuli.
Zato ostajemo u odnosima u kojima se osećamo omalovaženo, ugnjetavano, zbunjeno i nesrećno. Držimo se veze, ponekad više iz straha od samoće nego iz stvarne bliskosti. Ali postoji jedna važna istina:
PARTNER NIJE TU DA ISPRAVI NAŠU PROŠLOST, NITI MI MOŽEMO DA PREOBLIKUJEMO NEKOGA U OSOBU KOJA NAM JE POTREBNA.
Možemo da menjamo sebe, svoje obrasce, očekivanja, granice i način na koji biramo.
Zato je važno da se ne pitamo samo: Da li me ova osoba voli? Već i:
Kako se osećam pored nje?
Da li mogu da budem svoja?
Da li se moje potrebe čuju i uvažavaju?
Da li biram iz ljubavi ili iz straha da ne ostanem sama?
Jer zrela ljubav nije neprestano dokazivanje sopstvene vrednosti.
Možda najveća promena u našem ljubavnom životu počinje onda kada prestanemo da pokušavamo da promenimo partnera i počnemo da preispitujemo sopstvene izbore. Ne moramo više da osvajamo ljubav koju stalno moramo da zaslužujemo.
Ne biramo uvek ono što je dobro za nas. Ponekad biramo ono što nam je poznato. A poznato nije uvek isto što i zdravo.
Slađana Stanišić geštalt psihoterapeut
