ZA NEKE STVARI NE TREBA DA PREGOVARAMO SA SOBOM-ALI NIJE SVAKO ODUSTAJANJE PORAZ.

Iza svakog odustajanja često se krije kritika koju smo nekada usvojili.

„Opet odustaješ.“ „Još samo to nisi probao.“ „Moraš biti uporan.“

Roditelji žele najbolje za svoju decu. Upisuju ih na engleski, muziku ili sport, često verujući da znaju šta je za njih dobro. Ponekad u te izbore nesvesno utkaju i sopstvene neostvarene želje. A dete? Ono tek istražuje svet. Kako da zna šta voli ako nema priliku da proba? Potrebno mu je da eksperimentiše, oseti, doživi i otkrije šta ga zaista pokreće.

Ali kada se radoznalost pretvori u pritisak, a odustajanje u razlog za kritiku, dete može da nauči da nije dovoljno dobro ako nešto ne završi. Tu poruku ne usvajamo samo kroz reči. Ona postaje deo našeg doživljaja sebe, naših emocija i telesnih reakcija.

I tako odrastamo rastrzani između dve krajnosti.

Ili ne odustajemo čak ni od onoga što nas povređuje, jer verujemo da moramo da izdržimo. Ili odustajemo čim postane teško, jer smo naučili da je lakše povući se nego rizikovati kritiku i neuspeh.

U oba slučaja gubimo kontakt sa sobom.

U geštalt pristupu govorimo o nedovršenim poslovima – iskustvima i emocijama koje nisu razrešene i koje nastavljaju da utiču na naše sadašnje izbore.

Zato nije pitanje da li treba odustati ili istrajati. Pitanje je: Da li ostajem zato što to zaista želim ili zato što se plašim da ću, ako odustanem, ponovo biti nedovoljno dobar?

Ne treba da odustanemo od sebe, svojih vrednosti i onoga što nam je zaista važno. Ali smemo da odustanemo od onoga što više nije naš izbor.

Zrelost nije u tome da nikada ne odustanemo. Zrelost je da prepoznamo kada istrajavamo iz ljubavi prema sebi, a kada iz straha od osude.

Slađana Stanišić geštalt psihoterapeut