Okupljanja, praznici, veselja, ali i teški i tužni trenuci, imaju jednu važnu ulogu – vraćaju nas jedne drugima. Tada se porodica i prijatelji okupe, pogledamo se, razgovaramo, delimo emocije i ponovo osetimo ono što nam svakodnevna užurbanost često oduzme – živi ljudski kontakt i prisutnost.

U vremenu u kojem smo sve više povezani preko ekrana, a sve manje jedni sa drugima, tradicija postaje mnogo više od običaja. Ona postaje prostor u kojem zastanemo, susretnemo se i setimo ko smo, kome pripadamo i koliko nam je drugi čovek važan.

Jer čoveku nije dovoljno samo da bude okružen ljudima. Potrebno mu je da oseti da ga neko vidi, čuje i razume – onakvog kakav zaista jeste i onako kako se zaista oseća. A upravo to nam u svakodnevnoj žurbi često promakne.

Zato negujmo ono što nas povezuje. Ne zato što sve što je staro moramo čuvati, već zato što kroz tradiciju, običaje i zajedništvo čuvamo nešto mnogo dublje – osećaj pripadanja, bliskosti i sigurnosti da nismo sami.

Zato se radujte svojoj KRSNOJ SLAVI, svojim svetiteljima zaštitnicima i čuvarima doma. Radujte se susretima, ljudima, razgovoru i zajedništvu koje ona donosi.

Čuvajte svoju nadu i svoju veru.

Jer vera nije samo ono u šta verujemo. Ona je i ono što nas povezuje sa nama samima, sa drugima i sa nadom da, čak i kada je teško, nismo sami.

Negujmo ono što nas povezuje.

Autor: Slađana Staniić geštalt psihoterapeut